Nepravda, neznanje ili potreba da se maltretira bilo ko ....

 

    Vreme je tako blesavo i nenormalno da se nekad pitam da li sanjam. Ljudi su postali gori od životinjai dovoljan je jedan mig bilo koga u čoporu da se rastrgne bilo ko a da se ne pita zašto!Vaspitana sam drugačije.U školi su nas učili da ne postoje razlike. Tako i danas gledam na ljude, bez razlike dok mi ne dokažu da ne vredi da obraćam pažnju na njih jer su nezreli, povodljivi,  podli, besni u svojim očajima pa žele da i druge povuku za sobom. Razočarana sam, ne vremenom već onim što su ljudi postali, razočarana sam izostankom saosećanja, tolikom mržnjomi tolikom glupošću. Besna jer ne mogu da verujem da se toliko ljudi spuste nisko zarad jednog trenutka slave , uslovno rečeno, jer taj trenutak nije nimalo slavan, za normalnog čoveka nije.
    Razgovaram malopre sa ćerkom. imala je danas jednu prepirku na poslu sa polusvetom da kažem. Njih 15-ak se istresa svakodnevno na jednu ženu - baku koja je primorana da radi da bi mogla da preživi, svaki dan radi u nadnici i kako ona kaže "ujutru ne znam dal da dođem da radim il da se ubijem". Žena lekar, dečiji hirurg ortoped, engleski i nemački i zbog nekih gluposti u bolnici u kojoj je radila ostala je bez penzije. Vrlo inteligentna u svojim godinama ima sigurno preko 60 i vrlo razočarana u život. U selu je svi prozivaju ludom , ovakvom ili onakvom, Živi sa mačkama i kerovima. a niko se ne pita kako je njoj. Mačke i kerovi im smetaju ... Eeee polusvete moj! Nekad je bolje živeti i sa mačkama i psima nego sa ljudima, oni bar znaju da pokažu zahvalnost. Ona smrdi.. Pa zar vi ne smrdite? Neee, pijete parfeme verovatno pa mirišete i kad prdnete! A to što vam smrdi iz usta kao iz bačve, što ste svi znojavi i smrdljivi od 8 ujutru, to ništa, to je puj pike ne važi?!
    Nekom ko je možda željan da neko sa njom progovori normalno pa postavlja razna pitanja koja su možda i dosadna ali ta dva minuta njoj znače mnogo! Niko o tome ne razmišlja. Niko ne razmišlja o tome zašto je ona takva kakva je. Ćerka je danas radila sa njom kupili su luk na njivi. Nije nam moranje ali mala hoće da zaradi sebi za more, ovo je najbrži način i ne boji se da radi. Naravno u oči skače za nepravdu pa je napušila njih par upravo zbog nje, zbog te kako ona kaže "tete" koju i ne poznaje. Nije dala nikom da je zajebava danas. Pita me sad o čemu se radi. Nemam komentar i ne znam šta da joj kažem jer ni ja ne znam odakle tolika potreba u ljudima da psihički maltretiraju one koji ne mogu da odgovore ili možda ne žele pa im to daje još veće pravo i snagu da maltretiraju nju, njega ,. bilo koga!
   Kako da objasnim nešto što ni ja ne znam? Da li uopšte postoji neko objašnjenje? Iznenađena sam i pitanjem?" Zašto oni to rade?" Ne znam ...
     Ne znam zašto to rade. Ne znam šta ih to vodi. Ne znam čime ih ta zloba hrani. Ne znam kakav je to mozak. U stvari ne želim da znam jer svi oni verovatno isto govore o svima.
     Zašto vam je teško da pružite ruku nekom ko vapi samo za lepom reči?

Ne žurim

   Probudih se jutros u suncem okupanoj sobi. "Biće lep dan", pomislih. Ne radim pa ne žurim nigde. Sve stignem da završim pa tako i danas. Ne žurim. Ustajem i mućkam svoju kaficu. Zvoni telefon. Suprug zove, čestita mi 8-mi mart i kaže ima jako malo minuta samo je to hteo. Pitam kako je , kakvo je vreme, kaže danas je odlično, ajde lepo se provedite danas. Prekida se veza. Danas je osmi mart, pa lepo. Ne žurim nigde. Vraćam se u krevet, mala se probudila, sad sledi terapija maženja i razmrdavanja u krevetu. Setim se da nismo dali pare za poklon za razrednu. E jebi ga. Kako sam to zaboravila. Kaže mala "nije bitno napravićemo nešto". Kao i obično. Uvek napravimo nešto i sve bude ok. Jedino mi se ne sviđa to izdvajanje,al smo se dogovorili da to samo doda već kupljenom poklonu pa da ga predaju zajedno. I taj 8-mi glupi mart. Zar treba da se čeka taj jedan dan da bi se nekom poklonilo nešto. Totalna glupost. Zanima me čija je to ideja bila. Ne žurim nigde. Ustajem i spremam doručak kao i svako jutro. Ona ustaje i grli me kaže "izvini ja sam zaboravila da je danas 8-mi mart". Grlim je. Zar mi treba lepši poklon i to ne samo osmog marta nego svaki dan. Kažem joj " vas dve ste mi osmi mart svaki dan a vašim ludostima , glupostima, ocenama, smehom, pesmom, crtežima". Smeje se. "Pa jeste ti svaki dan imaš 8-mi mart. Svaki dan imamo nešto novo". Shvatila je. Grlimo se i dalje kao što se grlimo svaki dan dugo i nežno kao da plešemo. Podržavamo se zagrljajem i kad nam je lepo i kad nam je teško. Grlimo se svaki dan. Otišla je u školu. Velika zove, kaže"znam da ne voliš ali....". Kreće čestitanje i odmah neke nedoumice, sitni problemi, problemi koji njoj izgledaju krupni dok joj ne postavim stvari malo drugačije. To je naš zagrljaj. U domu je, dolazi vikendom i kad nije kući grlimo se preko telefona. ja sam joj najbolji drug, učitelj, savetnik ali ne zato što sam mama nego zato što je shvatila da je ne mazim i ne lažem. Da ne pravim od crnog šareno ako to nije i ne uvijam loše stvari u mašnice jer to nije šivot. U svoj njenoj frci i panici kad prestane racionalno da razmišlja spustim je na zemlju. Razgovorom. Zato se grlimo svaki dan. Ne žurim. Razgovaramo dugo. Po glasu čujem da je sad sve u redu. Dobro je. Veza se prekida. Opet sam sama. Pokušavam da uradim nešto o čemu razmišljam već mesecima i stala sam na pola. Ne ide. Nastaviću kad ovo završim. Ne žurim. Imam vremena. Ponovo mućkam moju kaficu, možda posle nje bolje krene ovaj 8-mi mart