Koliko nam malo treba da budemo srećni

   Probudim se svako jutro i prvo što mi je na pameti su moja deca.Proverim da li su dobro i onda tek mogu da idem dalje. Jako je strašno vreme došlo ,deca nam se razboljevaju od retkih bolesti kojima nema leka a niko čak ne zna ni odakle  ni kako se bolest pojavila , samo je odjednom tu. Svakog dana na tv-u možemo da čujemo za neko novo dete koje je obolelo odjednom , bilo je dobar sportista , rodjeno kako zdravo i pravo a odjednom počinju da otkazuju organi i nastaju razni drugi problemi. Odgovor ni lekari nemaju.Samo sležu ramenima i šetaju nesrećne roditelje od jednog do drugog kolege koji isto tako sležu ramenima. Razumem i njih kako da pomognu kad ne znaju o čemu se radi. Kako da postavite dijagnozu neke retke bolesti kad je od nje obolelo svega 10-ak osoba na svetu ili možda samo 2. Sve se to dešava upravo zbog onoga o čemu sam vam pričala .Truju nas gomilama aditiva koji izazivaju razne vrste kancera , dovode do degenerativnih promena u organizmu koje ne moraju da se ispolje na prvoj ili drugoj generaciji može da bude u trećoj ili petoj. Postepeno se gase loze i nestaju čitave porodice jer reprodukcija kreće u minus . Pa lično ne znam kako je sve to počelo ali se sećam da su 50-ih i 60 –ih godina decu hranili „trumanovim jajima i mlekom“tj mlekom i jajima u prahu . Deca su to dobijala u školi (generacije mojih roditelja) . Pa odjednom epidemija variole baš kod nas i naravno neispitana dovoljno vakcina koju su svi morali da prime , posle čega su počela masovno da se radjaju deca bez  jednog ili više udova . Od tada je prošlo 50-60 godina radjaju se treća i četvrta generacija i šta dobijamo uz sav onaj uvoz ko zna kakve hrane i pića jer naše nije dovoljno dobro . A nama se prodaje ono najgore ,čak su i ulošci koje mi ovde kupujemo drugačiji od pakovanja do samog uloška, što bi rekli   „ niđe veze“ .To znam jer mi je keva  donela iz Austrije pakovanje uložaka koje sam redovno koristila , od tad koristim samo domaće. Trudim se da mesim hleb jer onda znam šta u njemu ima,mada ne znam čime je tretirana pšenica od koje je napravljeno brašno , i mnogo toga drugog sam promenila u svom životu sve zbog zdravlja svoje dece . U poslednje vreme mnogo je dece koja su neizlečivo bolesna i bez obzira na sav trud njihovih roditelja njihovo stanje se ne poboljšava. Leka nema a pomoći nema ni sa jedne strane sve dok jedno dete od 8 godina nije podiglo celu planetu na noge . Nadam se da su pred njom lepi dani i dug život makar i sa tuđim srcem , tako će imati dva života u jednom . Želim joj da što pre dođe nazad u Srbiju sa osmehom na licu i da što pre počne da se igra sa svojim drugarima koji je podržavaju i vole maksimalno. Pored svega toga što nam se dešava da li se ikada zapitate koliko je malo potrebno za sreću bilo koga , da li je to novac, slava, ljubav...? Sebi više ne postavljam pitanja jer znam da moje malo nekom znači mnogo i tu je sva moja sreća. Odeljenje moje mlađe ćerke je prikupilo novac za pomoć devojčici iako nisu razumeli šta se dešava . Predložila sam to na roditeljskom i bila iznenađena kad su roditelji bez reči jedan po jedan davali pare učiteljici i to bez prebrojavanja . Srce mi je bilo puno , moje dete je u zdravoj okolini ako su roditelji takvi onda su i njihova deca iako još mala takva . „Ima još nade za nas !“ ,sinulo mi je tada .Sutradan moja starija ćerka dolazi iz škole i kaže „ Mama zamisli šta se danas desilo, taman sam počela da pričam sa razredom o tome da počnemo da skupljamo novac da pomognemo Tijani kad su sa razglasa javili da je kod dežurnog učenika postavljena kutija za prikupljanje pomoći , kao da sam prizvala da se cela škola organizuje.“ Opet osmeh na mom licu ,poljubila me i rekla : „ Možda sam ja po malo i veštica ,a?“ Nasmejale smo se obe. Onda me je pitala koliko novca da stavi ,rekla sam joj neka svaki dan odredi sumu koju će da stavi u kutiju , neka bude 10 , 20 , 50 ... nije bitno .Pogledala me je začuđeno .Onda sam joj objasnila : „ ako u školi ima oko 1400 učenika neka svaki učenik dnevno stavi 10 dinara u kutiju , to neće da oseti niko ,dnevno ćete da skupite 14000 ako skupljate npr. 7 dana istu svotu dobijate iznos od  98.000 dinara i koliko ima profesora i pomoćnog osoblja ladno možete na tako reći laganicu da skupite 100 000 dinara a niko nije ni osetio jer ste dnevno odvajali samo po 10 dinara“. Odgovor je bio .“ Bože mama pa to je matematika. „ Zar nije samo toliko dovljno da se nekom pomogne . Upravo je to objašnjenje definicije NAŠE MALO JE NEKOM MNOGO . Prosta matematika i dobra volja. Mislim da je to formula za sreću da i sa malo truda pomognemo nekom . Pa to bi bilo prosto rečeno to . Držaću se toga i nadalje jer ako mogu da vratim makar jedan osmeh na nečije lice ,moj osmeh će biti jači za toliko a moja sreća veća za toliko .

                                                                     J