Kiša i ja

       Leto je. Radi se po njivama bože moj. Bitno je da se radi. Kiša je padala ko popizdela. Kuća je daleko idem peške sva mokra. Kišobran ne nosim a kiše se ne bojim. Krenem lagano i shvatam da ne mogu da hodam jer mi se obuća kliže mokra je i blatnjava. Nije hladno. Pa naravno izuvaj se. Kakav osećaj. Nisam hodala bosa po kiši decenijama. Beton topao, kiša isto milina. Prolaze ljudi pored mene i gledaju me u čudu a ja ko dete. Prošljapkam svaku baricu na koji naiđem. Smejem se sama sebi kakvo opuštanje uz tako jednostavnu stvar. Kiša i ja. Prosto.
       Kosa mi je mokra i voda se sliva niz lice. Ulice su maltene puste. Poneko prođe i krišom se krsti. Šta li su mislili tog trenutka. Mora da je bilo:"Ova je poludela".
       Ma nisam ja luda. Ja samo nađem radost u svemu. Neko bi histerisao zbog toga što kisne ja sam išla nogu pred nogu i šljapkala i nikog nije bilo da mi kaže :" Ne gazi po barama! Obuvaj se prehladićeš se! Drži kišobran!" Nisam ja luda samo volim da osetim kapi kiše na licu i vetar da i vetar, mada ga ovog puta nije bilo. Vetar moj drug koji mi donese razne priče, čak i miris maminog ručka. Nikad me nije slagao. Zažmurim i pustim ga da priča. Tako sam i sad zažmurila i pustila kišu da me vodi. Hodam lagano ulicama. Daleko je do kuće. Kiša ...
        Naiđoh na jedan deo gde je blato. Prolazim polako i puštam da mi prolazi muljava zemlja kroz prste. Golica. Smejem se ne zbog golicanja nego zbog tog zaboravljenog osećaja. Tako poznato i mekano i tako davno.Ulazim u svoju ulicu u poslednjoj bari spiram ono blato između prstiju. Moj trenutak. Moja kiša...
        Kiša i ja...