Probudih se jutros u suncem okupanoj sobi. "Biće lep dan", pomislih. Ne radim pa ne žurim nigde. Sve stignem da završim pa tako i danas. Ne žurim. Ustajem i mućkam svoju kaficu. Zvoni telefon. Suprug zove, čestita mi 8-mi mart i kaže ima jako malo minuta samo je to hteo. Pitam kako je , kakvo je vreme, kaže danas je odlično, ajde lepo se provedite danas. Prekida se veza. Danas je osmi mart, pa lepo. Ne žurim nigde. Vraćam se u krevet, mala se probudila, sad sledi terapija maženja i razmrdavanja u krevetu. Setim se da nismo dali pare za poklon za razrednu. E jebi ga. Kako sam to zaboravila. Kaže mala "nije bitno napravićemo nešto". Kao i obično. Uvek napravimo nešto i sve bude ok. Jedino mi se ne sviđa to izdvajanje,al smo se dogovorili da to samo doda već kupljenom poklonu pa da ga predaju zajedno. I taj 8-mi glupi mart. Zar treba da se čeka taj jedan dan da bi se nekom poklonilo nešto. Totalna glupost. Zanima me čija je to ideja bila. Ne žurim nigde. Ustajem i spremam doručak kao i svako jutro. Ona ustaje i grli me kaže "izvini ja sam zaboravila da je danas 8-mi mart". Grlim je. Zar mi treba lepši poklon i to ne samo osmog marta nego svaki dan. Kažem joj " vas dve ste mi osmi mart svaki dan a vašim ludostima , glupostima, ocenama, smehom, pesmom, crtežima". Smeje se. "Pa jeste ti svaki dan imaš 8-mi mart. Svaki dan imamo nešto novo". Shvatila je. Grlimo se i dalje kao što se grlimo svaki dan dugo i nežno kao da plešemo. Podržavamo se zagrljajem i kad nam je lepo i kad nam je teško. Grlimo se svaki dan. Otišla je u školu. Velika zove, kaže"znam da ne voliš ali....". Kreće čestitanje i odmah neke nedoumice, sitni problemi, problemi koji njoj izgledaju krupni dok joj ne postavim stvari malo drugačije. To je naš zagrljaj. U domu je, dolazi vikendom i kad nije kući grlimo se preko telefona. ja sam joj najbolji drug, učitelj, savetnik ali ne zato što sam mama nego zato što je shvatila da je ne mazim i ne lažem. Da ne pravim od crnog šareno ako to nije i ne uvijam loše stvari u mašnice jer to nije šivot. U svoj njenoj frci i panici kad prestane racionalno da razmišlja spustim je na zemlju. Razgovorom. Zato se grlimo svaki dan. Ne žurim. Razgovaramo dugo. Po glasu čujem da je sad sve u redu. Dobro je. Veza se prekida. Opet sam sama. Pokušavam da uradim nešto o čemu razmišljam već mesecima i stala sam na pola. Ne ide. Nastaviću kad ovo završim. Ne žurim. Imam vremena. Ponovo mućkam moju kaficu, možda posle nje bolje krene ovaj 8-mi mart
